NIKADA VISE
Petak, 03.04.1992 god.
Ucionica Opstenarodne Odbrane i Zastite, zvonilo je i posljednje zvono koje je oznacilo kraj casa, zvono koje je ujedno oznacilo i kraj jednog zivota, kojeg je do tog trenutka vodila generacija kojoj sam i sam pripadao. Profesor je izasao a mi smo ostali u ucionici. Zeljko momak iz razreda je otvorio ormar u kome je stajalo maskirna uniforma, uzeo je uniformu i rekao, "sutra pocinje rat, ovo ce dobro doci". Posto sam bio jedan od "opasnijih" faca u razredu, uzeo sam mu odijelo iz ruku i ni sam ne znam zasto isto ponio sa sobom kuci. Nisam mogao ni sanjati da ce mi ta uniforma biti skoro pa jedina odjeca naredne 4 godine zivota.
Nakon toga, vise nikada nisam vidio Zeljka, nikada nisam cuo vise nista o njemu, nikada vise nisam vidio mnoge osobe iz svoga razreda, iz skole, nikada vise nisam vidio mnoge profesore, prijatelje, rodbinu, svoj rodni grad, svoju rodnu kucu... Od tog dana recenica NIKADA VISE je bila jedna od prisutnijih u mome zivotu...
